Видео

Транскрипт

Hajde da započnemo ovaj video tako što ćemo baciti miša, psa i slona

sa nebodera na nešto mekano.

Kao na primer gomila dušeka.

Miš sleće, zbunjen je na sekundu

onda dođe sebi

i ode poprilicno iznerviran,

jer je to bilo jako nepristojno od nas.

Pas polomi sve kosti

i umire na nespektakularan način,

a slon eksplodira u ogromnu baru kostiju i mesa

i nema šanse da bude iznerviran.

Zašto je miš preživeo,

a slon i pas nisu?

Odgovor je veličina.

Veličina je najneceniji regulator živih bića.

Veličina određuje sve o našoj biologiji,

kako smo građeni, kako doživljavamo svet i kako živimo i umiremo

To je tako jer su fizički zakoni drugačiji za životinje drugih veličina

Život sadrži sedam opsega, od nevidljivih bakterija do malih stvorenja, mrava,

miševa, pasa, ljudi, slonova i plavih kitova. Svaka veličina živi svoj

jedinstven univerzum pored ostalih, svaki se sastoji od svojih pravila, vrlina i

mana. Prikazaćemo vam te svetove u nekoliko videa. Hajde da se

vratimo na inicijalno pitanje: Zašto je miš preživeo pad? Zato što

skaliranje veličina menja sve; princip sa kojim ćemo se susretati

neprestalno. Jako male stvari na primer su imune na padanje

sa velikih visina jer što ste manji biće manji efekat

gravitacije. Zamislite teoretsku okruglu životinju

veličine klikera. Ima tri karakteristike: dužinu, površinu,

(koja je pokrivena kožom) i zapremina ili sve što je unutra kao što su na primer organi,

mišići, nade i snovi. Ako je povećamo za 10 puta, veličine

lopte za basket, sve ostale karakteristike se neće povećati samo 10 puta. Koža će

povećati za 100 puta i njena zapremina će se povećati 1000 puta. Zapremina

određuje težinu, ili malo preciznije masu životinje. Što više mase

imamo, to će nam biti viša kinetička energija kojom udaramo u zemlju i biće

još jači udarac. Što nam je veća površina u relaciji sa zapreminom

ili masom koju imamo, više se udarac raspodeljuje i omekšava, i

više će nas vazdušne otpornosti usporiti. Slon je toliko velik da

ima ekstremno malu površinu u relaciji sa zapreminom. Zato mnogo njegove kinetičke energije

se raspodeljuje na malo mesto i vazduh ga ne usporava.

Zato je potpuno uništen u impresivnoj ljigavoj eksploziji kada

udari o zemlju. Druga ekstremna stvar je to što insekti imaju ogromnu površinu u

relaciji sa njihovom sićušnom masom tako da bukvalno možemo da izbacimo mrava iz aviona

i neće biti ozbiljnije povređen. Ali dok je padalje irelevantno u malom

svetu, postoje razne druge sile koje su bezopasne za nas a ekstremno opasne

za mala bića. Kao na primer površinska napetost koja vodu pretvara u potencijalno

smrtonosnu supstancu za insekte. Kako to funkcioniše? Voda ima tendenciju da se lepi za

sebe; njeni molekuli se privlače međusobno zbog sile koja se naziva

kohezija koja stvara napetost na površini koju možete da zamislite kao

nevidljivu kožu. Za nas je ta koža jako slaba pa je ne primećujemo

obično. Ako postanemo vlažni oko 800 grama ili 1% naše

težine tela se lepi za nas. Mokar miš ima oko 3 grama vode zalepljene na

njega, što je više od 10% njegove težine tela. Zamislite da imate 8 punih flaša

vode prilepljenih za vas kad izađete posle tuširanja. Ali za insekta je sila

vodene površinske napetosti toliko jaka da im biti mokar postaje pitanje života

i smrti. Ako bi vas smanjili na veličinu

mrava i vi pipnete vodu, više bi izgledalo kao da pipate lepak.

Brzo bi vas pojelo, površinska napetost bi bila previše jaka da se oslobodite i

vi bi ste se udavili. Zato su insekti evoluirali da budu vodootporni. Njihov ekoskeleton je

pokriven tankim slojem voska kao i auto. To im pravi površinu barem

delimično vodootpornom jer ne može toliko da se lepi. Mnogo insekata

je prekriveno sitnim dlačicama koje služe kao barijera. Jako im povećavaju

površinu i spečavaju vodu da dođe do njihovih ekoskeletona

i ulakšavaju posao uklanjanja kapljica. Da bi iskoristila površinsku napetost

evolucija je otkrila nanotehnologiju milijarde godina pre nas. Neki insekti

su evoluirali površinu prekrivenom kratkom i jako gustom

vodootpornom dlakom. Neki imaju više od milion dlačica po milimetru kvadratnom kada

insakat zaroni vazduh ostaje u njihovom krznu i formira sloj vazduha.

Voda ne može da prođe jer su dlačice previše male da probiju površinsku napetost.

Ali postaje još bolje, dok kiseonik u mehuriću nestaje, novi kiseonik

se stvara u mehuriću iz vode okolo dok ugljen dioksid

izlazi u vodu. Tako da insekat nosi svoja sopstvena spoljašna pluća

i tehnički može da diše pod vodom zahvaljujući površinskoj napetosti.

Isti princip korise ribari (insekat) da hodaju po vodi,

male vodootporne dlačice. Što smo manji to okolina postaje čudnija

Vazduh postaje sve više i više čvršći. Hajde da zumiramo na

najmanjeg insekta za kog znamo, oko pola veličine zrna soli,

samo 0,15 milimetara dugačak: Fejri flaj. Oni žive u svetu koji je još čudniji od

drugih insekata. Za njih vazduh izgleda želatinasto, masa gustine sirupa

koja ih okružuje sve vreme. Kretanje kroz vazduh nije lak posao. Letenje

na tom nivou nije elegantno jedrenje; oni moraju na neki način da zgrabe

i da se drže za vazduh. Zato njihova krila izgledaju kao velike dlakave ruke a ne kao obična

krila. Oni bukvalno plivaju kroz vazduh, kao mali grozni vanzemaljci kroz

sirup. Stvari postaju još čudnije od sad,

dok istražujemo više raznolikosti drugačijih veličina. Fizički zakoni

su tako različiti za svaku veličinu da je evolucija trebala da dizajnira oko njih

bezbroj puta dok je život rasao u veličini u posledjnih milijardu godina. Zašto onda nemamo

mrave veličine konja? Zašto nema ameba slonskih veličina? Zašto?

Diskutovaćemo o tome u sledećem delu.

Od sad imamo i mesečni bileten, prijavite se ako

ako ne želite da propustite nove videe i bonus videe.