Видео

Транскрипт

Данас радимо нешто другачије.

Наш пријатељ Џон Грин ће прочитати причу с његовог подкаста „The Anthropocene Reviewed” (Преиспитан антропоцен).

Уфамо се да уживате у њој, а ми ћемо се вратити с редовним видео-записом.

Ускоро.

Дакле, ако сте икада били или имали дете, вероватно ће вам већ бити познати обриси шака.

Они су била прва фигуративна уметност коју су створила оба наша детета негде између доби од две и три године.

Моја деца су раширила прсте једне шаке преко листа хартије и онда, уз помоћ родитеља,

опцртала својих пет прстију.

Сећам се израза лица мог сина када је подигао своју руку и изгледао потпуно

осупњен што још види облик своје шаке на хартији — полутрајни запис себе самог.

Ја сам врло задовољан што моја деца немају више три године,

па ипак, гледати њихове шачице на тим раним уметничким делима значи бити преплављен чудном

радошћу која пресеца душу.

Те слике ме подсећају да она не само да одрастају, него се и одвајају од мене, стремећи к својим сопственим животима.

Али, наравно, то је значење које ја додељујем њиховим обрисима шака, и та замршена

веза између уметности и њених посматрача никад није напетија него док гледамо дубоко у прошлост.

Септембра 1940. је осамнаестогодишњи механичар по имену Марсел Равида

шетао свог пса Робота сеоским крајоликом југозападне Француске, када је пас нестао кроз рупу.

Робот се на крају вратио, али је Равида сутрадан отишао на то место с трима пријатељима да истражи рупу и,

након подоста копања, открили су пећину са зидовима прекривеним сликама, обухватајући преко

900 слика животиња: коња, јелена, зуброва као и врста које су данас изумрле, укључујући и рунастог носорога.

Слике су биле запањујуће потанке и живописне са

црвеном, жутом и црном бојом направљеном од прашкастих рудних пигмената који су се обично продувавали кроз кроз уску цев,

вероватно шупљу кост, по зидовима пећине.

На крају је установљено да су ова уметничка дела стара најмање 17.000 година.

Два дечака која су посетила пећину тог дана била су толико дубоко дирнута уметношћу коју су видели

да су логоровали изван пећине више од годину дана како би је заштитили.

После Другог светског Француска влада је преузела заштиту налазишта и пећина је отворена за јавност 1948.

Када је Пикасо видео пећинске слике приликом посете те године, наводно је рекао:

„Ми нисмо ништа изобретали.“

Има много тајни у Ласкоу. На пример, зашто нема слика ирваса

за које знамо да су били првенствен извор хране људима старијег каменог доба који су живели у тој пећини?

Зашто су били много ужиженији на сликање животиња него на сликање људских облика?

Зашто су одређене површине пећине испуњене сликама, обухватајући и слике на таваници које су да би биле створене изискивале израду скеле,

док друге површине имају само неколико слика?

И да ли су слике биле духовне — „ево наших светих животиња”?

Или су биле делатне — „Eво упутства o неким животињама које би вас могле убити”?

Осим животиња, било је близу тисућу апстрактних знакова и облика

које не можемо да растумачимо, а и више „негативних обриса шака”, како их историчари уметности називају.

Ово су слике које ме највише занимају.

Створене су тако што се притисне једном шаком с раширеним прстима о зид пећине и онда дува пигмент,

остављајући површину око шаке осликану.

Слични обриси шака су пронађени у пећинама широм света, oд Индонезије преко Шпаније и

Аустралије до Америка и Африке.

Пронашли смо овакве успомене на шаке од пре око 15 или 30 или чак 40 тисућа година.

Ови отисци шака нас подсећају како је живот био другачији у далекој прошлости.

Ампутације, највероватније услед промрзлина, у Европи су уобичајене.

И зато често видите негативне обрисе шака с трима или четирима прстима. А живот је био кратак и тежак.

И до четвртине жена је умирало на порођају, oкo 50% деце је умирало пре пете године.

Али нас они уједно подсећају да су људи у прошлости били људи исто као и ми.

Њихове руке се не разликују од наших.

Ове заједнице су ловиле и сакупљале и није било великих калоријских вишкова.

Зато је свака здрава особа морала да допринесе у набавци хране и воде, а ипак су, некако,

и даље издвајали време да стварају уметност.

Скоро као да уметност није необавезна људима.

Видимо разне врсте обриса шака на пећинским зидовима,

дечје и одраслих, али скоро увек су прсти раширени.

Као обриси шака моје деце.

Ја нисам јунговац.

Али је опчињавајуће, и помало чудно, да су толики палеолитски људи,

који никако нису могли имати никакав додир једни с другима,

стварали исте слике истимице —

слике које и даље правимо.

Кад боље размислим, оно што уметност из Ласкоа мени значи се највероватније веома разликује од онога што је значила људима који су је створили.

Неки академици су теоретисали да су обриси шака били део ловних ритуала.

Затим, постоји увек могућност да је шака била само погодан модел смештен на крају ручног зглоба.

Ипак, по мени,

обриси шака у Ласкоу кажу: „Ja сам био овде.” Они кажу: „Tи ниси нов.”

А због тога што су негативни обриси окружени црвеним пигментом, изгледају ми и као нешто из филма страве и ужаса.

Као утварске пружавше шаке с некакве крававе позадине.

Подсећају ме да, као што је Алис Вокер написала: „Сва историја је тренутна.”

Пећина из Ласкоа је затворена за јавност већ дуги низ година.

Дисање превише савремених људи у њој довело је до раста буђи и лишаја, што је донекле оштетило ту уметност.

Ваљда и сами чин гледања у нешто може то нешто и упропастити.

Али туристи још могу посетити имитацију пећине названу Ласко II, у којој је уметнина

до танчина поновно створена.

Људи који праве лажну пећинску уметност да би спасили праву пећинску уметност могу изгледати као врхунац антропоценског понашања.

Али, морам признати да, иако сам изнурен и циничнан

полупрофесионалан оцењивач људског деловања,

заправо ме одвећ пуни надом то што су четири шипарца и пас по имену Робот

открили пећину са 17.000 година старим отисцима шака, то што је пећина била толико

неодољиво лепа да су се двојица тих шипараца посветила њеној заштити.

И то што смо се, када смо ми људи постали претња по лепоту те пећине, сагласили да престанемо долазити.

Ласко је тамо. Не можеш да посећујеш.

Можеш отићи у лажну пећину коју смо изградили, и видети скоро истоветне обрисе шака. Али ћеш знати

да то није сама та ствар,

већ њена сенка.

Ово је отисак шаке,

али не и шака.

Ово је сећање којем се не можеш вратити.

Све ово чини пећину веома сличном прошлости коју представља.

Уфамо се да сте уживали у овом видео-запису иако је био другачији.

Погледајте подкаст Џона Грина „The Anthropocene Reviewed”, у ком се поетски осврће на свет људи у ком живимо.

Џон је добар пријатељ Курцгезакта.

У ствари, без његовог канала, Crash Course-а, који су он и његов брат покренули пре више година,

Курцгезакт не би постојао јер је био првобитно надахнуће за ово што ми данас радимо.

И током година, Џон и Хенк су нам помогли на мноштво начина, од савета до тога да само буду пријатељи.

Зато погледајте „The Anthropocene Reviewed” или било који од њихових многих канала.