Видео

Транскрипт

Zamislite budućnost gde vaš toster predvidi kakvu vrstu tosta želite.

Tokom dana,skenira internet u potrazi za nekim novim uzbudljivim vrstama tosta.

Možda vas pita kakav vam je bio dan i možda želi da priča sa vama o novim dostignućima tehnologije tosta.

Na kojem nivo bi postao osoba?

U kojem trenutku bi ste se zapitali da li toster ima osećanja?

I ako ima,da li bi isključivanje iz struje značilo ubistvo?

I da li biste ga još uvek posedovali?Da li ćemo jednog dana biti primorani da damo našim mašinama prava?

Veštačka inteligencija je već svugde oko vas.

Ona vodi računa o tome da li su rafovi napunjneni sa dovoljno grickalica,

Dostavlja vam odgovarajuću reklamu i možda ste već pročitali celu priču napravljenu od strane mašine.

Sada gledamo na botove za ćaskanje kao Siri i smejemo se njihovim primitivnim simuliranim emocijama,

ali najverovatnije je da ćemo imati posla sa bićima koja će nam otežati da povučemo liniju

između realnog isimuliranog čovečanstva.

Da li sada postoje neke mašine koje zaslužuju prava?

Najverovanije,ne još.Ali ako postoje,mi još nismo pripremljeni za njih.

Veliki deo filozofije prava je loše opremljen da se bavi sa slučajem veštačke inteligencije.

Većina svih zahteva za prava,sa čovekom ili životinjama,su centrirana na pitanje svesti.

Nažalost,niko ne zna šta je svest.

Neki misle da je da je nematerijalno,drugi kažu de je stanje materije,kao gas ili tečnost.

Nezavisno od precizne definicije,mi imamo intuitivno znanje o svesti zato što je mi doživljavamo.

Mi smo svesni nas samih i onoga što nas okružuje i znamo kakva je nesvesnost.

Neki neuronaučnici veruju da svaki dovoljno napredan sistem može da stvori svesnost.

Dako da,ako hardver vašeg tostera postane dovoljno moćan,možda će postati svestan sebe.

A ako postane,da li bi zaslužio prava?

Pa,ne tako brzo.Da li bi to što mi definišemo kao “prava” imalo smisla njemu?

Svest omogućava bićima da imaju prava zato što im daje mogućnost da osete patnju.

To znači mogućnost da ne samo osete bol,veći i da ga budu svesni.

Roboti ne pate i verovatno ni neće osim ako ih mi programiramo da pate.

Bez bola ili zadovoljstva,nema ni preference između to dvoje i prava postaju besmislena.

Naša ljudska prava su duboko povezana sa našim programiranjem,na primer mi ne volimo bol

zato što je naš mozak evoluirao da nas ostavlja u životu.

Da nas zaustavi od dodirivanja vrele vatre,ili da nas natera da pobegnemo od predatora.

Zato smo smislili prava koja će nas zaštititi od povreda koje uzrokuju bol.

Čak i više abstraktna prava kao sloboda su ukorenjena na način na koji su naši mozgovi napredovali

da detektuju šta je časno a šta nije časno.

Da li bi toster koji ne može da se kreće,imao išta protiv da bude zaključan u kavezu?

Da li bi mu smetalo da bude dismontiran,ako nema nikakav strah od smrti?

Da li bi mu smetalo da bude uvređen,ako nema nikakvu potrebu za samopouzdanjem?

Ali šta ako bismo programirali robota da oseća bol i emocije?

Da preferira pravdu umesto nepravde,zadovoljstvo umesto bola i da bude svestan svega toga?

Da li bi ih to dovoljno činilo čovekom?

Mnogi tehnologi veruju da bi se eksplozija u tehnologiji desila,

kada bi veštačka inteligencija naučila i napravila sopstvenu veštačku inteligenciju,

čak mnogo pametniju od nje same.

U tom trenutku,pitanje kako se naši roboti probramiraju bilo bi van naše kontrole.

Šta ako bi ta veštačka inteligencija došla do zaključka da je ključno isprogramirati osećanje bola,

isto kao evoluciona biologija?

Da li roboti zaslužuju ta prava?

Ali možda bismo trebali biti manje zabrinuti zbog rizika koji nam super-inteligentni roboti predstavljaju,

i više zabrinuti zbog opasnosti kakvu mi predstavljamo njima.

Ceo naš ljudski indetitet je baziran na ideji o ljudskoj izuzetnost,

da smo mi specijalne unikatne pahuljice,čija je svrha da domira nad prirodnim svetom.

Ljudi imaju istoriju poricanja da su ostala bića sposobna da osete patnju kao i oni.

Tokom sredine Naučne revolucije,Rene Dekart je izneo da su životinje mère automata-roboti u prevodu.

Što znači da povređivanje zeca ima istu moralnu težinu kao udaranje plišane životinje.

I mnogi od najvećih zločina nad čovečanstvom su opravdavana od strane njihovih počinilaca

na principu da su žrtve više bile životinje nego civilizovani ljudi.

Čak mnogo više problematičnije je to što mi imamo ekonomski interest u poricanju robotskih prava.

Ako mi možemo prisiliti AI sa osećanjima-verovatno kroz mučenje programiranjem-da rade ono što mi želimo,

ekonomski potencijal je neograničen.

Ipak,posle svega,već smo to pre radili.

Nasilje je bilo korišćeno da primoramo naše ljude da rade.

I nikada nismo imali problema da izmislimo ideologična opravdanja.

Robovlasnici su izneli opravdanje da robovlasništvo ima beneficije za robove kao što su krov nad glavom i učenje Hrišćanstva.

Muškarci koji su bili protiv ženskog glasanja su izneli da je to u korist žena,da ostave donošenje teških odluka muškarcima.

Farmeri su izneli da gajenje i hranjenje životinja opravdava njihovu ranu smrt zbog naših dijetarnih preferenci.

Ako roboti postanu osećajni,neće biti nikakvih nedostataka primedbi onih koji kažu

da roboti treba da ostanu bez prava,pogotovo od onih koji imaju profit od toga.

Veštačka inteligencija stvara ozbiljno pitanje oko filozofskih granica.

Ono što možemo da pitamo je da li su osećajni roboti svesni ili da li zaslužuju prava,

što nas onda prisiljava da postavimo osnovna pitanja kao,šta nas čini ljudima?Šta nas čini da mi zaslužujemo prava?

Nezavisno od toga šta mi mislimo,to pitanje će možda morati biti rešeno u bliskoj budućnosti.

Šta će mo mi učiniti ako roboti budu krenuli da zahtevaju sopstvena prava?

Šta nas roboti koji zahtevaju sopstvena prava mogu naučiti o nama samima?

Naši prijtelji na Wisecrack-u su napravili video koji istražuje baš to pitanje koristeći filozofiju Westworld-a.

Wisecrack disekcira pop kulturu na jedinstven i filozofski način.

Kliknite ovde da pogledate video i da se pretplatite na njihov kanal.

Ovo je preveo na srpski Nemanja Vico