Видео

Транскрипт

Постоји ли граница коју никада нећемо прећи?

Постоје ли места која никада нећемо досећи, ма колико покушавали?

Испоставља се да постоји.

Чак и са научнофантастичном технологијом, заробљени смо у свом џепу универзума.

Како је то могуће? И колико далеко можемо ићи?

Живимо у мирном кутку Млечног пута; Спиралне галаксије просечне величине,

широке око 100 000 светлосних година

која се састоји од милијарди звезда, облака гаса, тамне материје, црних рупа, неутронских звезда

и планета, са супермасивном црном рупом у центру галаксије.

Издалека, наша галаксија изгледа густа, али у ствари, она се састоји већином од празног простора

Са нашом тренутном технологијом, за слање људи до најближе звезде би требало хиљаде година

Дакле, наша галаксија је прилично велика.

Али Млечни пут није сам.

Заједно са Андромеда галаксијом и више од педесет патуљастих галаксија,

део је “Локалне групе”

свемирског региона од око десет милиона светлосних година у пречнику.

Једна је од стотина галактичких група у “Ланијакеа Суперкластеру”

који је и сам један од милиона суперкластера

који сачињавају видљиви свемир.

Претпоставимо, на тренутак, да нас чека блистава будућност

човечанство постаје тип три цивилизације,

не бива уништено од стране ванземаљаца,

и развије међузвездано путовање базирано на нашем тренутном разумевању закона физике.

У овом најбољем могућем исходу, колико далеко бисмо могли ићи?

Па, до краја локалне групе.

То је највећа структура чији ће дио човечанство икада бити.

Иако је веома велика, локална група сачињава само 0.00000000001%

видљивог универзума.

Нека вам се ова бројка мало слегне.

Ограничени смо на сто-милијардити део видљивог универзума.

Једноставна чињеница, да смо, у ствари, ограничени, и да

толики део универзума никага нећемо досећи, је некако застрашујућа.

Зашто не можемо ићи даље?

Па, све има везе са природом ничега.

Ништавило, или празан простор, није празан већ има своју енергију;

такозвану “квантну флуктуацију(варирање)”

На малој размери, постоји константна акција, честице и античестице

се појављују и анулирају једне друге.

Можете замислити овај квантни вакуум као простор пун мефурића

са гушћим и ређим деловима

Сада, вратимо се 13.8 милијарди година уназад када се простор

састојао од апсолутно ничега.

Одмах након Великог праска, у догађају познатом као Космичко ширење, видљиви универзум

се проширио од величине кликера до трилиона километара, у делићу секунде.

Ово изненадно ширење је било толико брзо и екстремно,

да су се и све квантне флуктуације рашириле,

и субатомске раздаљине су постале галактичке раздаљине,

са гушћим и ређим деловима.

Након ширења, гравитација је почела све да привлачи заједно.

На великој размери, ширење је је било превише брзо и јако

Али на мањој размери, гравитација је победила.

Па су, временом, гушћи делови, или џепови универзума,

постали групе галаксија, као она у којој данас живимо.

Једино ствари у нашем џепу - Локалној Групи, су везане међусобом гравитацијом.

Али, шта је онда проблем?

Зашто не можемо да путујемо из нашег џепа у неки други?

Овде, Тамна енергија све закомпликује.

Око шест милијарди година, тамна енергија је преузела примат.

То је, у ствари, невидљива сила или ефекат, који проузрокује

и убрзава ширење универзума.

Али не знамо зашто, или шта је мрачна енергија, али можемо јасно посматрати њен утицај.

У раном универзуму, постојала су већи, “хладнији” региони око локалне фрупе,

који су прерасли у кластере са хиљадама галаксија.

Окружени смо свиме и свачим, али ни једна од тих структура ван

наше Локалне групе није гравитационо везана за нас.

И што се више универзум шири, већи је простор између нас

и осталих гравитационих џепова.

Временом, тамна енергија ће удаљити остатак универзума од нас,

проузрокујући да остали кластери, галаксије и групе буду недостижни.

Нама најближа Галактичка група је већ милионима светлосних година далеко,

али све оне се удаљавају од нас брзинама које никада нећемо моћи достићи.

Могли бисмо напустити нашу Локалну групу, и онда летети кроз међугалактички простор

у таму, али нигде не бисмо стигли.

Док постајемо више и више удаљени од свега, Локална група ће се више збијати,

И спојиће се у једну велику елиптичну галаксију неоригиналног назива “Млекодромеда”

за неколико милијарди година.

Али све ово постаје још више депресивно:

у једном тренутку, галаксије ван наше Локалне групе ће бити толико удаљене,

да ће изгледати превише бледе да би се виделе, а тих мало њихових фотона који ће нас досећи

ће имати толико развучене таласне дужине, да ће их бити немогуће детектовати.

Када се ово деси, више нећемо добијати никакве информације ван наше Локалне групе.

Универзум ће нестати из видокруга.

И изгледаће мрачан и празан у свим смеровима у бесконачност.

Бића рођена у далекој будућности у Млекодромеди,

мислиће да не постоји ништа осим њихове галаксије у универзумиу.

Када погледају даље у празан простор, видеће још празнине и таме;

неће моћи да виде позадинску космичку радијацију,

и неће знати ништа о Великом Праску.

Неће моћи никада знати оно што ми знамо данас;

природу универзума који се шири, где је почео и како ће се завршити

Мислиће да је универзум статичан и вечан.

Млекодромеда ће бити острво у мору таме, полако бивајући тамнија и тамнија.

Али, са трилионима звезда, Локална група ће сигурно бити

довољно велика за човечанство.

Али ипак, још нисмо нашли начин да напустимо наш соларни систем

и имамо милијарде година да истражимо нашу галаксију.

Имамо невероватну срећу да постојимо у савршеном тренутку у времену да видимо

не само нашу будућност, већ и нашу најранију прошлост.

Колико год да смо изоловани у нашој Локалној групи, можемо схватити читав универзум,

и колико је велик и спектакуларан.

Лик за његов блог о астрономији је у опису видеа.

Можете нас и директно подржати на Patreon или набавити Kurzgesagt производе на www.dftba.com

Стварно нам помаже.

Супер је да си гледао све до сада, па смо направили плејлисту о још ствари о универзуму.