Видео

Транскрипт

Од почетка индустријске револуције људи су ослободили

преко 1,5 билиона тона угљен-диоксида или CО₂ у Земљину атмосферу.

У 2019. години још увек смо ослободили око 37 милијарди више.

То је 50 посто више у односу на 2000. годину и скоро три пута више него пре 50 година.

И није само CО₂ у питању,

такође испумпавамо све веће количине других гасова са ефектом стаклене баште, попут метана и азот-оксида.

Комбинујући све наше гасове са ефектом стаклене баште, сваке године емитујемо 51 милијарду тона еквивалента угљен-диоксида.

И емисије стално расту.

Али оне се морају спустити на нулу.

Последњих година последице постају озбиљније и видљивије.

Скоро свака година обори неки ужасан рекорд:

Имали смо више топлотних таласа, највише глечера који се топе, а најмања количина леда икад забележена на Северном полу.

Од последње 22 године, 20 је било најтоплијих икада.

Једини начин да се ограниче ове брзе климатске промене је да брзо смањимо наше колективне емисије.

Иако се све земље у принципу слажу око овог циља,

не слажу се ко је одговоран или ко треба да поднесе најтежи терет.

Развијене земље указују на сопствене напоре за смањење емисија

и чињеница да су велике земље у развоју у порасту, посебно Кина,

тренутно испуштају много више CО₂.

С друге стране, земље у развоју тврде да су емисије запада емисије животног стила,

док су за земље у развоју емисије преживљавања.

Други називају богате државе лицемерима који су се обогатили загађујући без ограничења

а сада очекују да се други неће индустријализирати и остати сиромашни.

Па, ко је одговоран за климатске промене и емисију CО₂?

И без обзира на прошлост, ко данас треба највише да ради?

У овом видеу разговараћемо искључиво о националним државама.

Индустрију фосилних горива ћемо погледати у неком другом видеу.

Питање 1 од 3: Које земље данас емитују највише угљен-диоксида?

Током 2017. године, људи су ослободили око 36 милијарди тона CО₂.

Више од 50% долази из Азије. Следиле су Северна Америка и Европа са 18% и 17%.

Док су Африка, Јужна Америка и Океанија заједно допринеле само осам процената.

Кина је далеко највећи светски емитер са 10 милијарди тона CО₂ сваке године,

или 27% глобалне емисије.

Следе САД са 15% и Европска унија са око 10%.

Заједно, ово је више од половине светске емисије CО₂.

Дакле, јасно је да без воље и деловања ова три индустријска блока,

човечанство неће моћи да постане неутрално на угљеник и спречи озбиљне климатске промене.

Следећа на листи је Индија са седам процената, Русија са пет процената, Јапан са три процента,

а Иран, Саудијска Арабија, Јужна Кореја и Канада са само два процента.

Заједно са прве три, топ 10 држава су одговорне за 75% глобалне емисије.

Али ако погледамо само тренутну ситуацију, не добијамо потпуну слику.

Питање 2 од 3: Које су земље највише емитовале?

Ако посматрамо емисије кроз историју до данас, изгледи се драстично мењају.

САД и ЕУ оборили су Кину са првог места.

САД су одговорне за 25% историјских емисија на свету које емитују 400 милијарди тона,

углавном у 20. веку.

На другом месту је ЕУ са 22%.

Кина је на трећем месту са нешто мање од 13 одсто, што је око половине америчког доприноса.

Допринос Индије смањује се на три процента, заједно са целокупном Африком и Јужном Америком.

Велика Британија је одговорна за један проценат годишње глобалне емисије

али преузима пет процената историјске одговорности.

Немачка, производећи данас два процента емисије годишње, допринела је скоро шест процената,

колико читава Африка и Јужна Америка заједно.

Дакле, тврдњу да су брзе климатске промене заиста одговорност света у развоју

тешко је одбранити ако су вам важне чињенице.

Али то још увек није цела прича, јер фокусирање на земље меша две ствари:

број становника и укупна емисија.

Ако земља има више људи, њена емисија је наравно већа.

Ствари изгледају врло другачије ако посматрамо појединце попут Вас, драги гледаоче.

Питање 3 од 3: Које земље емитују највише угљен-диоксида по особи?

Просечан човек је одговоран за око пет тона CО₂ сваке године, али просечне вредности могу бити погрешне.

Земље са највећом емисијом CО₂ по особи су неке од највећих светских произвођача нафте и гаса.

У 2017. години, Катар је имао највећу емисију са огромних 49 тона по особи,

а следе Тринидад и Тобаго, Кувајт, Уједињени Арапски Емирати, Брунеј, Бахреин и Саудијска Арабија.

Али то су засебни случајеви.

Аустралијанци имају једну од највећих стопа угљеника по особи: 17 тона годишње.

То је више него утростручено од глобалног просека

и нешто више од просечног Американца и Канађанина од 16 тона.

Немци се приближавају износу близу 10 тона, али то је још увек двоструко више од глобалног просека.

Кина је можда највећи емитер на свету,

али то је и најнасељенија земља на свету са преко 1,4 милијарди људи,

18,5% светске популације.

По особи, то је изнад просека за седам тона.

Историјски, емисије CО₂ су уско повезане са високим животним стандардом.

Богатство је један од најјачих показатеља нашег угљен-отисака, јер како прелазимо из сиромашних у богате,

добијамо приступ струји, грејању, клима уређају, осветљењу, модерном кувању,

аутомобилима или авионима, паметним телефонима, рачунарима и комуникацији са људима широм света путем интернета.

Огроман пораст Кинеске емисије CО₂ у комбинацији са највећим смањењем сиромаштва у историји.

Ако поређамо емисије CО₂ према приходу,

видимо да је најбогатија половина земаља одговорна за 86% глобалних емисија

а доња половина за само 14%.

Просечан Немац испушта више од пет пута више од просечног Индијца.

У само 2,3 дана, просечни Американац годишње испушта онолико колико просечни Нигеријац.

И не само то, сурова је стварност да

Земље које најмање доприносе проблему, највише губе од брзих климатских промјена.

Свет у развоју биће најтеже погођен.

Последице могу бити несигурност у храни, сукоби око ресурса,

оштрије и чешће природне катастрофе, те велика кретања климатских избеглица.

Питање 4 … од 3: Па ко би требао да преузме одговорност?

Многе данашње најбогатије земље налазе се у погодном положају.

Оне су постале богате вековима сагоревања фосилних горива и индустријске производње.

Имају велики историјски траг, а њихово богатство значи да још увек емитују много по особи.

Али годишње емисије њихових земаља су пригушене од стране других земаља,

јер их је гигант попут Кина коначно сустигао, а други гиганти попут Индије су на путу.

Многи се Немци, на пример, питају како недостатак само два процента годишње емисије,

може имати значајан утицај на смањење емисије.

Одговор је једноставан.

Под један, најбогатије земље имају ресурсе, високо образовану радну снагу и технологију

да развију јефтина решења са ниским уделом угљеника и да их прошире по свету.

Ако не желимо да сиромашне земље постану толико зависне од фосилних горива,

потребна нам је технологија са ниским уделом угљеника која би требало да буде јефтина и доступна.

И близу смо циљу.

Трошкови обновљивих извора енергије убрзано опадају и мноштво решења је на хоризонту у многим различитим секторима.

Али то се мора догодити много брже.

Ако се богате западне земље одлуче озбиљно борити против брзих климатских промена,

остатак света би их следио јер нема избора.

Баш као кад је Европска унија примењивала стандарде енергетске ефикасности за технологију,

и остатак света их је усвојио, јер су желели да могу наставити трговину блоком.

Ипак, то не ослобађа друге одговорности.

Кина је највећи емитер CО₂ данас, и на њој је обавеза да на неки начин напредује у мери

која ће омогућити прелазак на свет са нула-угљеником на време.

Други који су се јуче понашали неодговорно су ужасан изговор за понављање истих грешака и данас.

Климатске промене су глобални проблем и ниједна земља то не може да реши сама.

Наћи ко је одговоран није тако једноставно као што се чини, и на неки начин, то је лако питање,

али оно који деценијама мучи међународну политику.

На крају, прилично је једноставно.

Сви требамо да радимо најбоље што можемо, а управо сада сви то не радимо.

Али можемо почети данас.

Овај видео је део серије о климатским променама које подржава Breakthrough Energy ,

коалиција коју је основао Бил Гејтс и која ради на проширењу инвестиција у чисту енергију

и подршци иновација које ће водити свет до нулте емисије угљеника.

Такође, посебна захвала тиму организације Our World in Data који су нам помогли у подацима и истраживању.