Видео

Транскрипт

Postojanje ljudi je strašno i zbunjujuće.

Nekoliko stotina hiljada godina pre, postali smo svjesni i našli smo sebe na čudnom mjestu.

Bilo je puno drugih bića. Mi smo mogli da jedemo neke, a neke su mogle nas.

Bila je i neka tečnost koju smo mogli da pijemo; stvari koje smo mogli da koristimo da pravimo druge stvari.

Dnevna svetlost je imala malu žutu loptu koja je grejala našu kožu.

Noćno nebo je bilo puno prelepih svetala.

Ovo mesto je sigurno napravljeno za nas.

Nešto nas je pazilo.

Bili smo u domu. Ovo je napravilo sve mnogo manje strašnim i zbunjujućim.

Ali što smo postajali stariji, više smo učili o svetu i nama.

Naučili smo da svetlucajuća svetla ne svetle tako divno za nas.

Naučili smo da mi nismo u centru toga što sada nazivamo univerzumom

i da je on mnogo mnogo stariji nego što smo mislili.

Naučili smo da smo napravljeni od mnogo malih mrtvih stvari,

koje prave veće stvari koje nisu mrtve, iz nekog razloga,

i to da smo mi još jedna privremena stanica u istoriji staroj preko milijardu godina.

Naučili smo, sa strahopoštovanjem, da živimo na vlažnom zrnu prašine koje se kreće oko zvezde srednje veličine

u tihom delu prosječne galaksije, koja je dio grupe galaksija koju nikada nećemo napustiti.

I ova grupa je samo jedna od hiljada koje, zajedno, čine supergalaktički klaster.

Ali čak i naš supergalaktički klaster je samo jedan od hiljada koji čine ono što mi nazivamo vidljivim univerzumom.

Univerzum bi mogao biti milion puta veći, ali mi to nikada nećemo znati.

Možemo da nagađamo rečima kao dve stotine miliona galaksija

ili trilioni zvezda ili bazilioni planeta,

ali svi ovi brojevi ne znače ništa. Naši mozgovi ne mogu shvatiti ove koncepte.

Ali univerzum je prevelik. Previše je toga.

Ali veličina nije najproblematičniji koncept sa kojim trebamo da se izborimo.

To je vreme, ili preciznije, vreme koje imamo.

Ako si srećan dovoljno da živiš 100 godina,

imaš 5 hiljada i 2 stotine sedmica na raspolaganju.

Ako sada imaš 25 godina, onda ti je ostalo 3 900 sedmica.

Ako ćeš umreti sa 70, onda ti je ostalo 2 340 sedmica.

mnogo vremena, ali isto…ne baš.

I onda šta?

Tvoji biološki procesi će stati,

dinamički obrazac koji je, ti neće više biti dinamičan.

Rastvoriće se sve dok više ne bude tebe.

Neki veruju da postoji deo nas koji ne možemo da vidimo ili mjerimo,

ali nemamo načina da saznamo, tako da je ovaj život možda to

i možda ćemo završiti mrtvi zauvek.

Ovo je ustvari manje strašno nego što zvuči.

Ako se ne sećaš 13.75 milijardi godina koje su prošle pre nego što si ti nastao,

onda trilioni i trilioni godina koje će doći posle tebe će proći kao sekund.

Zatvori oči. Broji do 1.

To je kako osjećaš zauvek.

I koliko mi znamo, na kraju, univerzum će umreti i ništa se više nikad neće promeniti.

Naši videi izazivaju strah kod mnogo ljudi,

i zadnjih nekoliko minuta verovatno neće pomoći.

Pa, želimo da ponudimo drugačiji način gledanja na ove stvari:

ne naučni, subjektivna tačka gledišta, filozofija Kurzgesagta, ako tako želite.

Molimo vas shvatite ovo sa malom sumnjom; mi ne znamo ništa više o postojanju ljudi nego vi.

Mi se suprostavljamo strahu od umiranja sa optimističnim nihilizmom.

Šta mislite pod tim?

Pa, da sumarišemo, izgleda malo verovatno da je 200 triliona triliona zvezda napravljeno za nas.

Na neki način, to izgleda kao najsurovija šala od kad postojimo koja je na naš račun.

Postali smo samosvesni toliko da shvatimo da ova priča nije o nama.

Iako je sjajno znati o elektronici i izvoru energije ćelije,

nauka ne čini ovo išta manje depresivnim.

Dobro, ali šta?

Dobijaš samo jednu šansu u životu, što je strašno ali to te takođe i čini slobodnim.

Ako univerzum završava u smrti, svaki blam koji si proživeo u svom životu će biti zaboravljen.

Svaka greška koju si napravio neće biti važna na kraju.

Svaka loša stvar koju si uradio će biti poništena.

Ako je naš život sve što mi dobijemo da okusimo, onda je to jedina stvar koja je bitna.

Ako univerzum nema principe, jedini relevantni principi su oni o kojima mi odlučujemo.

Ako univerzum nema svrhu, onda mi dobijamo moć da kažemo šta je svrha.

Ljudi će najverovatnije prestati da postoje u nekom trenutku,

ali pre nego što se to desi, možemo da istražimo nas i svet oko nas.

Možemo da osetimo osećanja. Možemo da okusimo hranu, knjige, izlaske sunca, kako je to biti jedno sa drugim.

Stvar da smo sposobni da mislimo o ovim stvarima je sama neverovatna.

Lako je da mislimo o nama kao odvojenim od svega, ali to nije tačno.

Jednak smo deo univerzuma kao neutronska zvezda

ili crna rupa ili nebula.

Zapravo, još smo bolji, mi smo deo univerzuma koji razmišlja i oseća:

najvažniji “organi” univerzuma.

Mi smo uistinu slobodni u igralištu veličine univerzuma,

zato treba da budemo srećni i da napravimo, na neki način, raj, među zvezdama.

To nije kao da smo saznali sve što tamo ima da se sazna.

Ne znamo zašto su pravila univerzuma takva kakva jesu,

kako je život nastao, šta je život.

Nemamo pojma šta je samo-svesnost ili da li smo sami u univerzumu.

Ali možemo da probamo da nađemo neke odgovore.

Tu su milijarde zvezda za posetu, bolesti za izlečenje,

ljudi da se pomogne, srećnih osjećanja da se dožive,

i video igrica da se dovrše.

Ima toliko toga da se uradi.

Pa, da privodimo kraju, verovatno ste iskoristili dobar deo vremena dostupan vama.

Ako je ovo jedina šansa u životu, onda nema razloga da se ne zabavite

i živite što srećnije možete.

Bonus poeni ako učinite život drugih ljudi boljim.

Još bonus poena ako pomognete da se napravi galaktičko ljudsko carstvo.

Radite stvari zbog kojih se osećate dobro.

Vi dobijate da odlučite šta ovo znači za vas.