Видео

Транскрипт

Bio si na putu kući kada si poginuo.

Bila je to saobraćajna nesreća.

Ništa naročito posebno,

… ali svakako smrtonosno.

Bila je to bezbolna smrt.

Bolničari su dali sve od sebe da te spasu,

… ali bez uspeha.

Tvoje telo je bilo toliko polomljeno,

… da je bolje što nisu uspeli. Veruj mi.

I tada si me upoznao.

— Šta se dogodilo?

Gde sam ja?

“Poginuo si.” Rekao sam. Zapravo,

nema smisla izbegavati istinu.

“Bio je… bio je neki kamion …

… proklizavao je.”

“Da..”.

“Ja… ja sam umro.”

“Da…”

“Ali nemoj da se osećaš loše zbog toga…

Svi umiru.”

Razgledao si naokolo…

Tu nije postojalo ništa,

Samo ti i ja.

“Kakvo je ovo mesto?”

“Je l’ ovo zagrobni život?”

“Manje više.”

“Jesi li ti … Bog”

“Da. Ja sam Bog”

“Moja deca, moja žena…”

“Šta sa njima?”

“Hoće li biti dobro?”

“To je ono što što volim da vidim”, rekao sam.

“Upravo si umro, a tvoja glavna briga je tvoja porodica.”

“Svaka čast.”

Pogledao si me sa fascinacijom…

Tebi, nisam ličio na Boga.

Izgledao sam samo kao neki čovek ili neka žena.

Ili kao neka nejasna autoritativna figura, možda.

“Ne brini.” Rekao sam “Biće oni dobro.”

“Tvoja deca će te se sećati kao savršenim u svakom pogledu.”

“Nisu imali vremena da počnu da te ne podnose.

Tvoja žena će plakati spolja,

…ali će joj potajno laknuti.

Iskreno, vaš brak se raspadao.

Ako ti je za utehu, osećaće se veoma krivom jer oseća olakšanje.”

“Oh.

A šta se sada dešava?

Da li idem u raj ili pakao ili tako nešto?”

“Ni jedno ni drugo.

Bićeš reinkarnisan.”

“Aha…

… znači, hinduisti su bili u pravu.”

“Sve religije su u pravu na njihov način.

Pođi sa mnom.”

Pratio si me dok smo šetali kroz prazninu.

“Gde idemo?”

“Nigde tačno. Lepo je šetati dok razgovaramo.”

“Dakle, koja je onda poenta?

Kada se ponovo rodim biću samo prazna knjiga? Je l’ da?

Beba.

Znači, sva moja iskustva i sve,

… sve što sam radio u ovom životu neće značiti?”

“Ne baš.

Ti, u sebi, nosiš sva znanja i iskustva iz svih svojih prošlih života.

Samo ih se trenutno ne sećaš.”

Zastao sam i obgrlio te.

“Tvoja duša je toliko veličanstvenija, lepša i veća nego što možeš da zamisliš.

Ljudski mozak može sadržati samo majušni delić onoga što si ti.

To je kao kada gurneš prst u čašu vode,

da proveriš da li je vruća ili hladna,

staviš majušni deo sebe u posudu

i kada ga izvučeš nazad

dobijaš sva iskustva koja je ono imalo.

Bio si u čoveku poslednjih 48 godina,

tako da se još uvek nisi protegao

i osetio u svoju ogromnu svest.

Ako se zadržimo ovde dovoljno dugo,

počeo bi se sećati svega.

Ali nema poente raditi to između svakog života.”

“Koliko sam onda puta bio reinkarisan?”

“O, pa mnogo. Mnogo i mnogo puta.

I u mnogo različitih života.

Ovoga puta, bićeš kineska devojčica sa sela 540. godine.”

“Čekaj.

Šta?

Šalješ me nazad u prošlost?”

“Pa, u principu, da.

Vreme, koje ti znaš, postoji jedino u tvom univerzumu.

Stvari su drugačije tamo odakle ja dolazim.”

“Odakle … odakle ti dolaziš?”

“O, naravno.

Ja dolazim odnekuk, odnekud drugde.

I tamo postoje drugi kao ja.

Znam da želiš da znaš kako je to tamo,

ali iskreno, ne bi razumeo.”

“Oh…”

Rekao si, pomalo razočaran.

“Ali čekaj.

Ako se reinkarnišem u drugo vreme,

mogao sam sresti sam sebe u nekom trenutku.”

“Naravno, to dešava se stalno.

I kako su oba života svesna jedino svojih životnih vekova,

ti i ne primetiš da se to dešava.”

“Pa koja je onda poenta svega ovoga?”

Pogledao sam te u oko.

“Svrha života, razlog zašto sam napravio ceo ovaj univerzum,

je za tebe da sazreš.”

“Misliš na ljudski rod?

Želiš od nas da sazremo.”

“Ne. Samo ti.

Napravio sam ceo ovaj univerzum samo za tebe.

Sa svakim novim životom,

ti rasteš i sazrevaš i postaješ veći um.”

“Samo ja?

Šta je onda sa svima ostalima?”

“Ne postoji niko drugi.

U ovom univerzumu, postojimo samo ti i ja.”

Blenuo si prazno u mene.

“Ali svi ti ljudi na zemlji…”

“Sve si ti.

Druge inkarnacije tebe.”

“Čekaj, ja sam …

… svi?”

“Sada shvataš.”

“Ja sam svako ljudsko biće koje je ikada živelo.”

“Ili koje će ikada živeti, da.”

“Ja sam Abraham Linkoln?”

“Ti si i Džon Vilks But takođe. (Linkolnov ubica)”

“Ja sam Hitler?” Rekao si, zgrožen.

“Takođe si i milioni koje je ubio.”

“Ja sam Isus?”

“Takođe si i svi koji su ga pratili.”

Utihnuo si.

“Svaki put kada si maltretirao nekoga,

maltretirao si sebe.

Svaki čin dobrote koji si učinio,

učinio si sebi.

Svaki srećan i tužan trenutak ikada doživljen

od strane svake osobe si ili ćeš

ti doživeti.”

Razmišljao si dugo.

“Zašto?

Zašto bi radio sve ovo?”

“Jer, jednoga dana ćeš postati kao ja.

Jer to si ti.

Ti si jedan od moje vrste. Ti si moje dete!”

“Vau!” Rekao si sa nevericom.

“Hoćeš da kažeš da sam … Bog?”

“Ne, ne još uvek.

Ti si fetus. Još uvek rasteš.

Jednom kada prodživiš svaki ljudski život kroz svako vreme,

porašćeš dovoljno da budeš rođen.”

“Znači ceo univerzum

je samo …”

“… jaje.”

Odgovorio sam.

Sada ti je vreme da kreneš u svoj sledeći život.

I poslao sam te na tvoj put.

“Jaje” Andy Weir

Animirao: Kurzgesagt