Видео

Транскрипт

Svako se oseća usamljenim s vremena na vreme

Kada nemamo da sednemo pored nekoga za vreme ručka

Kada se preselimo u novi grad

Ili kada niko nema vremena za nas tokom vikenda

Ali tokom prethodnih par decenija

Ovaj povremeni osećaj je postao hroničan za milione.

U UK, 60% osoba izmedju 18 i 34 godina

kažu da se često osećaju usamljenim

U SAD, 46% od čitave populacije se redovno oseća usamljeno.

Živimo u najpovezanijem dobu u celoj ljudskoj istoriji.

A ipak, neviđeni broj nas se oseća izolovanim.

Biti usamljen i biti sam nisu ista stvar.

Možete biti ispunjeni blaženstvom sami sa sobom i mrziti svaki trenutak okružen prijateljima.

Usamljenost je čisto subjektivno, individualno iskustvo.

Ako se osećaš usamljeno, onda i jesi usamljen.

Uobičajeni stereotip je da se usamljenost događa samo ljudima koji ne znaju

da razgovaraju sa drugim ljudima, ili kako da se ponašaju u okruženju drugih.

Međutim, studije zasnovane na populaciji su pokazale da socijalne veštine praktično ne razlikuju odrasle kada su u pitanju društvena povezanost.

Usamljenost može da pogodi svakoga:

novac, slava, moć, lepota, socijalne veštine, odlična ličnost;

Ništa ne može da te zaštiti od usamljenosti jer je to deo tvoje biologije.

Šta je usamljenost?

Usamljenost je telesna funkcija poput gladi.

Glad te tera da obratiš pažnju na svoje fizičke potrebe.

Usamljenost te tera da obratiš pažnju na svoje društvene potrebe.

Tvoje telo brine za tvoje društvene potrebe, zato što su one bile dobar pokazatelj

kolike su šanse da preživiš pre nekoliko miliona godina.

Prirodna selekcija je nagrađivala naše pretke za saradnju i za formiranje veza između ljudi.

Naši mozgovi su narasli i postali sve više i više naštimovani da prepoznaju šta drugi misle i osećaju,

i da formiraju i održavaju društvene veze.

Biti društven je postalo deo naše biologije.

Rodjen si u grupama od 50 do 150 ljudi sa kojima bi uglavnom ostao ceo život.

Bilo je gotovo nemoguće pojesti dovoljno kalorija, biti bezbedan i ugrejan, ili brinuti za potomstvo ako si sam.

Biti zajedno je značilo preživljavanje.

Biti sam je značilo smrt.

Zato je bilo neophodno da se dobro slažeš sa drugima.

Za tvoje pretke, najopasnija pretnja preživljavanju nije bila da li će te pojesti lav,

nego da nećes razumeti društvenu atmosferu tvoje grupe i da ceš biti isključen.

Da bi izbeglo to, tvoje telo je stvorilo “društvenu bol”.

Bol ove vrste je evolutivna adaptacija na odbijanje:

kao rani sistem uzbune da te natera da prestaneš sa ponašanjem koje bi te izolovalo.

Tvoji preci kojima je odbijanje bilo više bolno bi češće promenili svoje ponašanje kad bi ih neko odbio

i tako bi ostajali u plemenu, dok oni kojima nije bi bili izbačeni i najverovatnije umrli.

Zato odbijanje boli.

I još više, zato je usamljenost bolna.

Ovi mehanizmi zbog kojih smo povezani su dobro radili kroz većinu naše istorije,

dok ljudi nisu počeli da grade novi svet za sebe.

Mana modernog svega

Epidemija usamljenosti koju danas vidimo je zapravo tek počela u kasnom renesansnom dobu.

Zapadna civilizacija je počela da se fokusira na individuu.

Intelektualci su se pomerili od kolektivizma srednjeg veka, dok je mlada protestantska teologija potencirala individualnu odgovornost.

Ovaj trend je ubrzan tokom industrijske revolucije.

Ljudi su napuštali sela i polja da bi ušli u fabrike.

Zajednice koje su postojale hiljadama godina su počele da se raspadaju, dok su gradovi rasli.

Kako je naš svet brzo postajao moderan, tako se i ovaj trend sve više ubrzavao.

Danas se selimo daleko zbog novih poslova, ljubavi i obrazovanja,

dok našu društvenu mrežu ostavljamo za sobom.

Susrećemo se sa manje ljudi uživo, i susrećemo se ređe nego u prošlosti.

U SAD, prosečan broj prijatelja je spao sa 3 u 1985. na 2 u 2011. godini.

Većina ljudi upadne u hroničnu usamljenost slučajno. Odrasteš i postaneš zauzet s poslom,

fakultetom, ljubavlju, decom i Netfliksom. Jednostavno nema dovoljno vremena.

Najpraktičnije i najlakše je da žrtvuješ vreme sa prijateljima.

Dok se jednog dana ne probudiš i shvatiš da se osećaš izolovano;

da čezneš za bliskim vezama.

Ali je teško pronaći bliske veze kao odrastao

i tako, usamljenost postane hronična.

Dok se ljudi osećaju prilično dobro zbog stvari poput ajfona i svemirskih brodova,

naša tela i um su fundamentalno isti kao što su bili pre 50.000 godina.

Još uvek smo biološki podešeni da budemo jedni s drugima.

Kako usamljenost ubija

Istraživanja velikih razmera su pokazala da stres koji potiče od hronične usamljenosti

je među najnezdravijim stvarima koje možemo da iskusimo kao ljudi.

Zbog toga brže stariš, rak je smrtonosniji,

Alchajmerova bolest brže napreduje, imuni sistem je slabiji.

Usamljenost je duplo smrtonosnija od gojaznosti i smrtonosna koliko i pušenje jedne pakle cigareta dnevno.

Najopasnija stvar je da kad postane hronična, onda može da postane samoodrživa.

Fizička i društvena bol koriste slične mehanizme u mozgu. Oboje osećas kao pretnju,

pa tako kad ti se nanosi društvena bol, ona vodi do momentalnog odbrambenog ponašanja.

Kad usamljenost postane hronična, tvoj mozak pređe u režim samoodržanja.

Počinje da vidi opasnost i neprijateljstvo svuda.

Ali to nije sve.

Neka istraživanja su pokazala da kad si usamljen, tvoj mozak mnogo više prima i primećuje društvene signale,

dok u isto vreme počinje da ih tumači netačno.

Obraćaš više pažnje na druge

ali ih manje razumeš.

Deo mozga koji prepoznaje lica postane raštiman

i češće kategorizuje neutralna lica kao neprijateljska, što ga čini sumnjičavim.

Usamljenost te tera da pretpostavljaš najgore o namerama drugih prema tebi.

Zbog ovog percipiranog neprijateljskog sveta, možeš da postaneš sebičniji da bi odbranio sebe,

zbog čega možes da se činis više hladan,

neprijateljski i društveno čudan nego što zaista jesi.

Šta možemo da uradimo povodom toga?

Ako je usamljenost postala stalna u tvom životu,

prva stvar koju možes da uradiš je da prepoznaš začarani krug u kom si možda zarobljen.

Uglavnom ide ovako nekako:

Inicijalni osećaj izolovanosti vodi do tenzije i tuge, što te tera da selektivno fokusiraš pažnju

na negativne interakcije sa drugima.

Zbog ovoga tvoje misli o sebi i drugima su više negativne,

što onda može da promeni tvoje ponašanje.

Počnes da izbegavas društvenu interakciju, što dovodi do jos većeg osećaja izolovanosti.

Ovaj začarani krug postane sve ozbiljniji i teže je da pobegneš iz njega.

Usamljenost te tera da sediš daleko od drugih na časovima,

da se ne javljaš kad te zovu prijatelji, odbijaš pozive

dok pozivi ne prestanu.

Svako od nas ima priču o sebi i ako tvoja priča postane da te ljudi isključuju

drugi to primete i tako spoljni svet postane onakav kako ti misliš o njemu.

Ovo je često spor proces koji traje godinama,

i može da završi sa depresijom i mentalnim stanjem koje sprečava povezanost, čak i kad čezneš za tim.

Prva stvar koju možeš da uradiš da bi pobegao od toga je da prihvatiš

da je usamljenost potpuno normalan osećaj i ne treba da ga se stidiš.

Bukvalno, svako se oseća usamljeno u nekom trenutku svog života,

to je univerzalno ljudsko iskustvo.

Ne možes da eliminišeš ili ignorišeš osećanje dok magično ne nestane,

ali možes da prihvatiš da ga imaš i da se otarasiš uzroka.

Možes da preispitaš na šta obraćaš pažnju i da proveriš

da li se selektivno fokusiraš na negativne stvari.

Da li je ova interakcija sa kolegom zaista negativna,

ili je bila neutralna ili čak pozitivna?

Šta je bio stvarni sadržaj interakcije?

Šta je druga osoba rekla?

I da li je rekla nešto loše, ili si ti njenim rečima sam dodao značenje?

Možda druga osoba nije zaista reagovala negativno, nego nije imala vremena.

Onda, tvoje misli o svetu. Da li pretpostavljaš najgore o tuđim namerama?

Da li kreneš u društvenu situaciju i već unapred si odlučio kako će da prođe?

Da li pretpostavljaš da te drugi ne žele pored sebe?

Da li pokušavas da izbegneš da te neko povredi i ne želiš da budeš otvoren?

I, ako je tako, da li možes da pokušaš da pretpostaviš da drugi imaju najbolju nameru?

Možeš li samo da pretpostaviš da nisu protiv tebe?

Da li opet možes da rizikuješ da budes otvoren i ranjiv?

I poslednje, tvoje ponašanje.

Da li pokušavas da izbegneš prilike da budeš s drugima?

Da li tražiš izgovore da odbiješ pozive?

Ili unapred guraš druge od sebe da bi se zaštitio?

Da li se ponašaš kao da si napadnut?

Da li zaista tražiš nove veze, ili si se pomirio sa svojom situacijom?

Naravno, svaka osoba i sutacija je jedinstvena i drugačija,

i samo introspektiva možda nije dovoljna.

Ako se osećaš nemoćno da sam rešiš situaciju,

pokušaj da potražiš profesionalnu pomoć. To nije znak slabosti, već hrabrosti.

Kako god posmatramo usamljenost, kao potpuno individualni problem koji mora da se reši

kako bi se stvorila veća lična sreća, ili kao kriza javnog zdravlja,

to je nešto što zahteva više pažnje.

Ljudi su sagradili svet koji je sjajan, ali ipak, nijedna svetlucava stvar

koju smo napravili može da zadovolji ili zameni našu osnovnu biološku potrebu za povezanošću.

Većina životinja dobije sve što treba iz svoje fizičke okoline.

Mi dobijemo što trebamo jedni od drugih,

i moramo da gradimo naš veštački ljudski svet na osnovu toga.

Hajde da pokušamo nešto zajedno: javimo se nekome danas,

bez obzira da li se ti osećaš usamljeno ili želiš da učiniš nekome dan boljim.

Možda se javi prijatelju sa kojim nisi dugo pričao.

Pozovi člana porodice koji je postao otuđen.

Pozovi kolegu s posla na kafu,

Ili samo otiđi na nešto što se inače previše plašiš ili si lenj da odeš,

kao što je D&D događaj ili sportski klub.

Svako je drugačiji, tako da znaš šta je odgovarajuće za tebe.

Možda ništa neće biti od toga, i to je u redu. Nemoj ovo da radiš s nekim očekivanjima.

Cilj je da se samo malo otvoriš;

da vežbaš mišiće za stvaranje veza,

pa da oni mogu da ojačaju vremenom,

ili da pomogneš drugima da ih ojačaju.

Želimo da preporučimo dve knjige koje smo pročitali dok smo istraživali za ovaj video.

“Emocionalna prva pomoć” od Gaja Vinča, knjiga koja se bavi,

između ostalog, kako da se izborite sa usamljenošću na način koji nam se činio koristan i primenjiv

i “Usamljenost: Ljudska priroda i potreba za društvenom povezanošću” od Džona Kasiopa i Vilijama Patrika.

To je zabavno i naučno istraživanje zašto osećamo usamljenost na biološkom nivou,

kako se raširila po društvu i šta nauka kaže o tome kako da joj pobegnemo.

Linkovi za obe knjige su u opisu videa.